Vudu Popaja smo predstavili u prethodnom velikom intervjuu koji je dao za naš urbani digitalni magazin, sa naslovom Konverzacije sa Urbanim Filozofom. Kada kažemo “veliki intervju”, ne mislimo na čitanost (iako znamo da taj intervju dobro podnosi test vremena). Mislimo, pre svega, na obim rečenog – ‘tekst u kome imate priliku da sa Popajem zaronite u neke od univerzalnih priča o životu’ (prim. aut.). Nakon 30 godina duge karijere – jubilej koji upravo obeležava – verujemo da znate dosta toga o Popaju: pisac, pesnik reper, muzički kompozitor, majstor kalambura, i još mnogo toga… (prim. aut.). Sada se vraćamo njegovoj ulozi pisca – jednog urbanog književnika i člana Udruženja književnika Srbije – a povod za to je njegova nova knjiga (preciznije, zbirka priča): “Prst sudbine i druge priče”, opisana kao ‘literarni šamar letargiji, tako savršeno upakovan, i samo za hrabrog čitaoca’ (prim. aut.), u izdanju Presing-a. Naslov ovog intervjua je, zapravo, trebalo da glasi “Prst sudbine i još neke priče”, ali… To se nije desilo. Ipak, te “još neke priče” su i dalje tu (nismo pričali samo o knjizi), a te priče vam donose i nekoliko detalja iz piščevog života koje je spontano i ekskluzivno podelio sa nama za naš digitalni magazin. Pa, da krenemo – uživajte u još jednoj Popajevoj priči…
Šta nam možeš reći o svojoj novoj knjizi “Prst sudbine i druge priče”?
Knjiga je nastala u Crnoj Gori prošle godine dok sam se odmarao u Suncu, kupanju, i šumovima mora. Zapravo, ja sam znajući da će mi letovanje biti pomalo penzionersko poneo svoje pesme iz mladosti kako bih ih upodobio za zbirku “Za-čini mladog Vudua” (koja takođe izlazi uskoro, o čemu ćete biti blagovremeno obavešteni), ali onda su me pozvali iz izdavačke kuće “Presing” kojima sam ranije poslao jednu priču i pitali me imam li toga još… I šta ću, ja sam onda seo i napisao dvadesetak priča. Svakako sam i za to bio spreman jer sam sa sobom poneo neke beleške, tako da sam u trenucima blagotvornog mira i samoće mogao da pletem te priče, a po dolasku u Beograd i da ih finalizujem. Neke ideje su nastale i na licu mesta, tokom tog boravka, kao što je priča “Namagnetisane smokve”. Sve u svemu, to letovanje je ispalo sjajno, baš kako volim – red odmora, red kreativnog rada, ispunjeno, sadržajno i plodonosno…
Otkuda “Prst sudbine” kao naslov i koje još priče imaš za nas?
Prst sudbine je dramski, zapravo pozorišni tekst o treneru trećerazrednog fudbalskog kluba – Stanoju – čiji fudbaleri voze automobile od kojih svaki vredi više u novcu od vrednosti celog kluba. Prvobitna ideja je bila da tekst ponudim pozorištima ali mi niko od relevantnih kuća nije odgovorio na ponudu. Odgovorio mi je samo jedan čovek iz jednog velikog gradskog pozorišta van Beograda, ali se ni on posle nije mogao odupreti interesnim uticajima i strujama kojima se kod nas desetinama godinama generiše negativna selekcija i time kvalitativno urniše kultura i umetnost ove zemlje. Takođe mi je odgovorilo i par amaterskih pozorišta, no oni na žalost nisu imali resurse da predstavu realizuju, a pomenuo bih i afirmativno mišljenje i podršku Alise Stojanović (srpska pozorišna rediteljka i univerzitetska profesorka). Elem, kad se već taj tekst nije obreo na pozorišnim daskama, evo ga sad u ovoj knjizi. U naslovu je izdvojen jer ne spada u kratke priče – a što se tih kratkih priča tiče radi se o avanturama naizgled običnih ljudi koji na “spektakularne načine” odgovaraju na probleme i izazove savremenog doba i čoveka, ponekad i izmišljene, ali izuzetno ubedljive i verodostojne čak i kao takve. Recimo da to najviše podseća na Danila Harmsa, mada se ja za razliku od njega i uprkos tome što su mi priče obojene apsurdom, paradoksom i bizarnostima trudim da ne ostavim ništa neobjašnjeno, već da neka logika, makar i izokrenuta, ipak bude poveznica prilikom čitanja. Takođe bih istakao neobična imena i imenice koje ovaj put koristim maksimalno, pa se u priči “Braća bogalji”: Ist Klinvud, Herlok Šolms i Tromb Rajder odlučuju da otputuju busom u jedno mesto pomalo ‘opskurnog imena’ – a u drugoj priči je glavni junak Sićo Klabinac – Di-Džej iz sveta ‘klabinga’ koji pušta muziku u “Metropolitu”, klubu koji je dobio naziv po svešteniku koji je do kluba dolazio metroom. Dalje ne bih da otkrivam jer bi potrajalo. Knjiga je svakako prepuna nesvakidašnjih detalja i jednostavno je morate uzeti i celu natenane pročitati. Pored poklonika književnosti, mislim da će se svideti i ljubiteljima stripa.
Kako protiče saradnja sa nezavisnom izdavačkom kućom “Presing”?
Saradnja sa “Presingom” je naprosto ‘kliknula na prvu’ – prepoznali smo se kao subjekti koji u moru književnih mediokriteta, samoproklamovanih umetnika i zvezda, nebuloza i besmisla – egzistiraju poput pustih ostrva nastojeći da se izbore za opstanak jedne autentične pisane reči i u tom smislu ostave trag – da čitaocima ponude nešto alternativno u pravom smislu te reči, nešto posebno, originalno i zanimljivo. I kao što je javnost, rekao bih već poprilično zatrpana, zgrožena i umorna od kojekakvih gadosti, recikliranih i ‘kopi-pejst’ gluposti i budalaština – tako se i mi koji smo nekakvi simboli originalnosti i opozita svemu tome neretko prepoznajemo, ujedinjujemo i borimo u toj našoj plemenitoj ideji. ‘Stvaralački i buntovni gen’ ti ne da mira – ne miriš se nikad sa veštački uspostavljenim degradirajućim izopačenim sistemom vrednosti, plaćenim i naručenim marketingom i nametnutim standardima, već jednostavno ne daš da pobedi kulturno dno, a to naravno potvrđuješ pre svega svojim umetničkim delima. Što se tiče dalje saradnje sa “Presingom” – u planu je i izdavanje jednog romana koji prati zaplete nekih junaka iz vremena početaka društvenih mreža i virtualnih komunikacija, a koji je stajao u fioci sve vreme – jer sam svestan površnog i kratkoročnog posvećivanja domaćih izdavača u jednom momentu izgubio volju za objavljivanjem knjiga. Ipak, na nagovor jedne bliske osobe kojoj se priča jako dopala odlučio sam da se ponovo aktiviram po tom pitanju.
Aktivan si u poslednjem periodu povodom 30 godina karijere. Kako protiče obeležavanje tri decenije rada i umetničkog delovanja?
Upravo tako! Trudim se da obeležim taj jubilej kolko je u mojoj moći i obradujem fanove u što većem broju mesta, o čemu redovno obaveštavamo pratioce, pre svega na društvenim mrežama. Nemam ‘mašineriju’ koja nekima u takvim prilikama organizuje (razne) ‘Arene, Sava Centre i Domove sindikata’. Niti sam od tih, niti bih mogao sam da finansiram takve poduhvate, ali meni baš ovako i godi, sa nastupima u klupskom ambijentu i u neposrednom kontaktu s publikom. Mnogo je emocija, ljubavi i poštovanja gde proživljavam tu neku svoju popularnost na jedan novi i divan način. Jedan fan mi je pre nastupa reko da bi ga dovoljno oduševilo i kad bi me samo video na bini. Drugi slučaj – za koji pretpostavljam da znaš – je i onaj u Umetničkom klubu “Svitac” kada je jedva punoletni mladi par doputovao sa krajnjeg juga Srbije u Jagodinu jer nisu imali prilike da me vide u mestu gde žive. To su nezaboravni trenuci za mene. Samo da pojasnim – radi se o tri decenije bivstvovanja na muzičkoj i javnoj sceni, a što se tiče umetničkog rada on je kod mene prisutan još od malih nogu – tačnije, od drugog osnovne i prvih pesama. I evo, kada već to pominjem, mislim da je prigodan trenutak a i ekskluziva da upoznam javnost sa osobom koja je pored mog strica najzaslužnija za moje literarne početke – osobu koja je prva prepoznala moj talenat, te me odmah uzela u literarnu sekciju koju je vodila, gde me je stalno podsticala da pišem – moju nastavnicu srpskohrvatskog jezika Anicu Popović iz škole “Sutjeska” u Zemunu. Ona je za mene bila isto što je, recimo, bila Jelena Genčić za (Novaka) Đokovića. Bila je stroga ali divna jer mi je usadila izuzetan osećaj za gramatiku, pravopis, stilizovanje poetskog izraza, slobodu pripovedanja, i još mnogo toga. Rezultat toga je da nikad nisam sedeo ni minut za praznim listom iz vežbanke. Čim bih saznao temu iz pismenog – odmah bih se raspisao. Bio sam jako startan i samouveren. Učestvovao sam na skoro-pa-svim literarnim konkursima i ostvario zapažene uspehe na školskom i gradskom nivou. Osvojene nagrade su tada bile u vidu pohvalnica ili knjiga sa posvetom – i sve ih čuvam i dan-danas. Imao sam na tim konkursima i večitog takmaca – drugaricu koja bi mi ponekad preotela neko prvo mesto ili nagradu, ali ja sam negde u sebi znao da je to malo i zbog toga što je izgledom i ponašanjem bila jako simpatična i imala najbolje ocene iz svih predmeta, pa je kao takva ipak morala biti miljenica svih nastavnika. No, to je za mene bio motiv više da se borim na polju gde sam smatrao da ja treba da budem najbolji. Verujem da je profesorka za sve ovo znala i na neki diskretan način indirektno izvršila motivacioni uticaj na razvoj mog takmičarskog duha.
Šta nam novo spremaš u bliskoj budućnosti?
Ufff, ja sam ti svestran i kao autor i kao osoba, tako da je sve moguće. Nastaviću snažno da budem prisutan na muzičkom i književnom nebu, ali ću onoliko koliko mi vreme i mogućnosti budu dozvolili gledati da prezentujem sebe i one koji bi saradjivali sa mnom na multimedijalnom – možda malo više vizualnom planu – recimo, filmskom ili pozorišnom, kroz pisanje ili glumu, sa novim skečevima ili kako već bude – ali svakako planiram da preko neta i društvenih mreža kroz kratku formu promovišem neki humor i razmišljanja, ili čitam nešto iz svojih knjiga. Ovo je sve u nekom širem planu, pa – videćemo… Što se tiče književnosti, biću uskoro objavljen i u jednoj londonskoj izdavačkoj kući – što je već verifikovano – a znam i kakvu ću novu knjigu napisati, ali o tome bih da mudro ćutim dok to ne dodje na red… Možda u nekoj od narednih godina – jer mi čak tri knjige izlaze ove godine a to je više nego dosta, čak i kada je u pitanju obeležavanje jednog jubileja.
Do sada izdato:
– Argo Embargo (zbirka haiku poezije, samostalno izdanje, 1995)
– Razglednice iz Bumeranga (roman , izd. “Rende”, 2003)
– Skupljači perja rano lete (strip, izd. “Draslar Partner”, 2005)
– Od pojasa naniže (zbirka priča, izd. “Laguna”, 2008)
– Ledena zavesa (roman, izd. “Most Art”, 2011)
– Nije ti fazon (zbirka pesama sa celokupnim poetskim opusom, izd. “NKC-Niš”, 2012)
– Tužna zemunska priča (autobiografski roman, izd. “Liberland Art”, 2024)
– Vudu priče (zbirka priča, izd. “Liberland Art”, 2024)
– Prst sudbine i druge priče (zbirka kratkih priča, izd. “Presing”, 2026)
Voodoo Popeye: Zvanična web-stranica (& shop), Facebook, YouTube, Instagram, X.
Link ka knjizi: “Vudu Popaj – Prst sudbine i druge priče” (izdavač: Presing, 2026)
Link ka izdavaču: Presing – Nezavisno izdavaštvo – www.presing.org
Fotografija i pravo prenosa: autorizovani od strane umetnika Vudu Popaja (Radenko Stojanović).
Budite uvek u toku i posetite/zapratite našu Facebook stranicu.
Za više fotografija i video materijala posetite/zapratite naš Instagram nalog.
Za više informacija o najavama novih članaka posetite/zapratite naš X nalog.
alxspirit 