Odmah nakon završenih studija žurnalistike na Fakultetu za kulturu i medije, našao sam se u jednoj poznatoj i čuvenoj redakciji sa dugom tradicijom. Redakciji koja je prošla kroz mnoge faze i mnoga vremena – i još uvek živi nekim svojim tokom, kroz ova vremena zaborava. Redakciji kroz koju je za svo vreme njenog postojanja prošlo više stotina (verovatnije par hiljada) novinara. Velika većina tih novinara iz redakcije je ostvarila ugledne i zapažene karijere i van te redakcije, u zemlji i van zemlje. Za mnoge starije novinare – veterane novinarstva – ta redakcija i dan-danas ima neku vrstu kultnog statusa, čak i za one mlađe koji se potrude da se detaljnije upoznaju sa istoriografskom vrednošću te redakcije.
Tamo sam spojio lepo i korisno. Usavršavao veštine i objavljivao svoje priče, članke, intervjue – čak i kada su te priče malo odudarale od uređivačke politike. Svaki moj tekst objavljen kroz tu redakciju završavao je i u gradskom arhivu, kao deo kulturne baštine grada. Bio sam neka vrsta spoljnog dopisnika. Mogao sam uvek da svratim do redakcije, što sam često i radio. Svi procesi rada u redakciji, na svim nivoima, bili su mi otvoreni i dostupni – takav je bio stav glavnog i odgovornog urednika – a ljudi u redakciji su bili prijatni i susretljivi. Upoznao sam dosta kolega i sve procese rada u redakciji. Važno iskustvo za svakog novinara.
Uvek je bilo dovoljno vremena za razne priče i anegdote, pa mi je tako i jedna koleginica iz redakcije ispričala jednu vrlo interesantnu priču.
Radilo se o nekoj devojci ili mladoj ženi koju ne poznajem i koju nikada kasnije nisam ni upoznao. Ona je bila u nekoj drugoj redakciji nekoliko meseci, nekoliko godina ranije, na nekoj vrsti stažiranja. Imala je svog mentora, starijeg novinara iz redakcije, koga takođe nikada nisam upoznao jer je već tada bio pred penzijom, ili u penziji, pružajući svoje usluge toj redakciji honorarno ili iz hobija. Njihova saradnja je funkcionisala savršeno. Ona je uvek mogla da pita šta god poželi, dobijala savete, upute, smernice – sve prema pravilima etike novinarstva. Razvili su i neku vrstu prijateljskog odnosa.
Međutim, postojala je jedna stvar o kojoj nikako ništa nije mogla da pita. Radilo se o tome da je primetila da njen mentor u slobodno vreme voli da popije po koju čašicu alkohola. To nije bilo nešto što joj je smetalo u bilo kom smislu. Radilo se samo o zdravoj radoznalosti.
Negde pred kraj njenog stažiranja, računajući na prijateljski odnos koji su razvili kroz profesionalnu saradnju, odlučila je da mu ljubazno i sa poštovanjem postavi jedno pitanje. Parafraziraću njihove reči, jer sam i ja dobio parafraziranu verziju, a razgovor između njih je protekao otprilike ovako:
Ona: “Mogu li da Vam postavim jedno pitanje nakon više meseci upoznavanja, druženja i saradnje, uz bojazan da mi ipak nešto ne zamerite?”
On: “Reci slobodno, možeš da pitaš šta god poželiš. Nikada ti ništa i ne bih mogao zameriti jer si ovde da učiš.”
Ona: “Hvala. Pitanje je jednostavno: ‘Zašto vi novinari toliko često pijete’?”
On, sedevši za radnim stolom, podiže pogled prema njoj i odluči da joj pruži smislen i logičan retorički odgovor koji bi odgovorio na sva njena socio-filozofska pitanja koja su se vrzmala u njenoj glavi:
“Eh, dete moje, kad bi ti znala šta ja sve treba da zaboravim…”
*mikrofon je spušten*
Kolumnu napisao: A.R. (za alxspirit.com)
Napomena: Kolumna je napisana povodom Svetskog dana slobode medija, sa ciljem da skrene pažnju na višeslojnu, svakodnevnu, društvenu i novinarsku problematiku koja se u najvećem broju slučajeva odvija nekako tiho i intimno – “ispod radara”.
Fotografija: Jatinder Nagra (free Unsplash license)
Budite uvek u toku i posetite/zapratite našu Facebook stranicu.
Za više fotografija i video materijala posetite/zapratite naš Instagram nalog.
Za više informacija o najavama novih članaka posetite/zapratite naš X nalog.
alxspirit 