Vudu Popaj – pisac, pesnik, reper, muzički kompozitor, majstor kalabmura, i još mnogo toga. Na srpskoj, pa i balkanskoj muzičkoj i literarnoj sceni je već 30 godina, sa jakom bazom fanova. Izdao je 8 albuma, nekoliko knjiga, romana, i zbirki pesama, a bio je i inspirator/pokretač/saradnik na stripu “Skupljači Perja Rano Lete” (izd. ‘Draslar partner’, 2006) koji je inspirisan njegovim delima, sa još tri autora. Snimio je komično-satirični film “Napad na stanicu Expres” (2007). Pored nebrojeno mnogo nastupa tokom svoje duge 30-togodišnje karijere, nastupao je i na “Nišville Internacionalnom Jazz Festivalu 2022″. Nedavno je nastupio u Umetničkom klubu “Svitac” u Jagodini (4. jul, 2025) uz podršku DJ Sjahman-a, i tom prilikom je dao intervju za naš digitalni magazin. U ovom tekstu imate prilike da sa njim zaronite u neke od univerzalnih priča o životu.
alxspirit: U tekstu za Radar si objasnio značenje naziva albuma “Stereoporoza”. Šta nam dodatno možeš reći o albumu “Stereoporoza” u smislu kolapsa muzičkih matrica i ideja, sa asocijaciom na zlatno doba Hi-Fi sistema, ujedno i asocijacojom na zlatno doba muzike u širem smislu?
Voodoo Popeye: “Stereo” je muzički termin koji je u toj kovanici iskorišćen sa porukom da je muzika na neki način u problemu. Kada dodamo “Porozu”, to dalje znači da je muzika u deficitu i sa idejama, i mnogo čime. I okolnosti nisu baš sjajne, naročito za autorske bendove i pojedince. Smisao se dalje može potražiti u muzičkoj krizi i događajima poput COVID19 i raznih drugih dešavanja. Digitalna sfera je takođe uticala na to da muzika – pa i sama njena vrednost – jednostavno pojeftini. Sve je postalo tako lako, lagano i dostupno. To bi bila neka poruka kroz taj mali kalambur: “Stereoporoza”.
alxspirit: Šta nam možeš reći o svojoj verzatilnosti i svojevrsnoj “kalamburizaciji uma”? Odakle ti taj dar?
Voodoo Popeye: Pa ne znam kako to da objasnim… Ja mislim da sam ja svakako raznovrstan, ne samo u tome, već i u mnogim tehnikama izvođenja, raznim imitacijama kojima se predstavljam na sve moguće načine, zatim raznovrsnošću tema, itd. Treba mnogo komponenti zadovoljiti da bi bio ozbiljan umetnik, tako da nije u pitanju samo jedna stvar, već to uključuje mnogo toga. Ja sam se trudio da to ispunim, a da pored toga ostanem svoj i da ne pripadam nikakvim kvazi-elitama, strankama, klanovima, itd. – a to je mnogo teži put za uspeh. Ta ljudska strana je mnogo važna, pored umetničke. Tako da je to još jedan segment ili cigla u zidu (mog) osebujnog talenta i nekakvih veština koje ja prezentujem ne samo kroz pesme i kroz moj rad – i ne samo kroz muziku. Zašao sam u i druge oblasti – u književnost, pre svega, koja je moje mesto u izvornom smislu, a zatim malo i u film, u strip, itd. Tako da su to jako zahtevni zahvati. Što više tih rubrika ispuniš, onda si više značajan u nekom smislu. Tako bar ja mislim.
alxspirit: Tvoj drugi album “Epopeye2” (2000) je kroz nekoliko pesama imao dosta dubok i jak društveno-politički (na momente i verski) pod-kontekst koji predvideo i definisao narednih par decenija. To si i ti sam znao, što se da zaključiti iz stihova poput “moj album nije kasnio, nego je poranio, i zato prolazim kroz sve što sam rekao pre”.
Voodoo Popeye: Mnogo toga sam ja rekao unapred znajući šta bi sve moglo da se desi i kakve bi se zamke mogle naći na mom putu, stvaralačkom i umetničkom, tako da sam već tada zapušio usta mnogima.
alxspirit: Tu takođe postoji jedan stih koji dosta dobro opisuje naš način funkcionisanja ovde gde se sve radi preko mere, kao neka kulturna matrica, a stih glasi: “nema mesta na putevima gde bi svi da voze 200 (Km/h) – ili se isključuješ iz trake, ili si prodana nevesta”. Koja je danas poruka etičnim i moralnim ljudima koji su se svesno “isključili iz trake”?
Voodoo Popeye: Sa nekog verskog stanovišta mogu da razumem te ljude, ako se to postavi kao neka vrsta “svetovne trake”. I ja imam jedan stih u pesmi “Mladi sir” koji glasi: “Ja nisam sa ovog sveta, zapamti to, svratio sam samo da bih sira kupio!”, i zapravo na taj način poručujem to da ljudi koji su okrenuti veri su ovde “u prolazu”. Postoji posle ovoga jedan novi svet, novi život, i u tom smislu mogu da shvatim da ljudi skrenu sa te trake i da žive neki paralelni život, kako se i dešava, gde su okrenuti veri i nekim vrednostima koje su na ovom svetu definitivno poljuljane iz temelja, ako ne i preokrenute do krajnosti. Takav akt mogu da podržim. Ako je situacija takva, ići ćemo nekim drugim putem, ali ćemo zaslužiti poštovanje, koje ja na svakom koraku osećam i dobijam od ljudi. Ovde sam da bih poslao neke poruke, poput “mesijanstva” sa drugog albuma, i super je ako sam nekoga uspeo da uzdrmam pozitivno da koristi dalekosežno svoje umne sposobnosti. To znači da predvidi sve i svašta. Ako je prirodan čovek i ako ne forsira jednu takvu želju i ambiciju, njemu će to biti dato, kao što je i meni dato da pogodim mnogo toga.
alxspirit: Kako tumačiš trenutni društveni momentum? Ja bih te podsetio na tvoj stih: “Ja hoću da se borim, ali borba nije fer, jer ne nosimo isto oružje u rukama”.
Voodoo Popeye: Pa veoma je tragičan. Tužan sam zbog cirkusa na svim stranama, zbog nekog napinjanja, ostvarenja kojekakvih ambicija na ružan način. Ja samo mogu da kažem da su to bezbožnici koji ne vide taj hrišćanski put koji znači da moraš da se odrekneš nečega i da poturiš neka leđa zarad te vere, ali je teško o tome govoriti jer je sistem vrednosti nažalost naopak. To je namerno tako napravljeno da bi njihova polazna tačka bila jako loša, i zato kada ljudi traže manje zlo – oni su već slabijeg karaktera. Normalan i ispravan čovek željan neke bolje sutrašnjice neće birati između dva zla, već će reći “hoću ono najbolje i najispravnije što postoji”. Možda ljudi treba da prođu kroz te cikluse svaki put, ali nisam siguran de će se nešto tu razbistriti. Nekako su ti putevi uvek isti.
alxspirit: U pesmi “Gluma i laž” si opisao licemrje kao okosnicu našeg društva. Koliko je zemlja umorna od “Umornog bluza” i “Mehanizma” koji živimo već nekoliko decenija? Kako izaći iz mehanizma?
Voodoo Popeye: Pa eto, gluma i laž caruju kroz pretvaranje. Tu su i društvene mreže koje to omogućavaju. Tamo se to već samo po sebi postavlja tako da se ljudi lažno predstavljaju i nekako su ljudi navikli da žive u toj laži, pa tako i mi sa Balkana dobijamo te lažne epitete – da smo prevaranti, da lažemo, da ljudi ne mogu da se oslone na nas, itd. Što se tiče tog “mehanizma”, on je uvek tu, iz neke dubine koja nažalost ne dozvoljava da se proviri iz te rupe. Ne treba dati na sebe, i kada nešto imaš – ako ništa drugo, ostavi bar poruku da se ne slažeš sa onim ko ti radi nešto loše. To je uvek bilo kod mene tako. Ako ne mogu baš da se oduprem – barem ću da kažem. Tako i ljudi negde treba da ispolje taj otpor prema svemu što je loše i što se zove “mehanizam”. Može se izaći iz njega kroz veru, može se reći nešto, potražiti istomišljenike, ojačati tu strukturu otpora. To su možda čak i neke individualne akcije i senzibiliteti. Nismo mi svi isti kao što ni svaka boljka nije ista, niti njen tretman – i zavisi od toga koji si tip te bolesti. Individue su kompleksne i specifične (ja prvi), u svakom slučaju. Život nas formira da budemo na neki način drugačiji, a hoćemo li se mi unifomisati? Obično se uniformišemo zbog nekih interesa i postajemo prepoznatljivi naštancani modeli. Mislim da čovek treba što više da koristi mozak. Meni je mozak kao brat i on često automatski razmišlja umesto mene, i omogućava mi da rešim razne prepreke u životu – pa tako i ljudi, može i to da im bude opcija – da se okrenu nekim stvarima koje sigurno nisu završili u životu i da se u nekom paralelnom koloseku hvataju u koštac sa tim, pa kada se onda stvore neki uslovi – da se pojave na ovom glavnom koloseku.
alxspirit: Tvoj film “Napad na stanicu Expres” (2007) je bila zabavna priča o društvenoj disharmoniji. Kakvo je danas stanje u svetu sveopšte “digitalizovane disharmonije”?
Voodoo Popeye: Ono što se dešava u digitalnom svetu – dešava se i u stvarnosti. Ljudi nisu ništa tu nešto posebno bolji, i obratno. Benefit toga što imamo sve te društvene mreže nije bog-zna-kakav, ako će ljudi da se lažno predstavljaju a da budu loši u svojoj suštini. Samo je pitanje šta će prvo gde da pokažu u nekoj stvarnosti. Te društvene mreže omogućavaju mnogo širi zahvat prema ljudima. Čak i da neko nema nijednog prijatelja u stvarnom životu, tamo ih može naći koliko god hoće. Ako su ti ljudi kao i u stvarnom životu pokvareni, onda opet ništa – rezultat bude loš. Čovek treba da se trudi, bez obzira na te teške, i sve teže okolnosti – jer šta drugo može, osim da se trudi što više. Što su teže okonosti – mora više da se trudi da dođe do nekih istomišljenika, bilo u partnerskim, bilo u prijateljskim odnosima. Ako pogledamo to kroz “ljubav, zdravlje, posao”, ta ljubav je svakako značajan faktor u životu. Tako se i dešava da neki ljudi nemaju nijedan od ta tri faktora, ili imaju dva dobra faktora a treći ne, pa su u opet u problemu. Što se više tu postigne, to je onda jedna kompletnija priča. Disharmonija u društvu je strašna. Na prvom mestu je disharmonija u komunikaciji, što je taj film i pokušao da pokaže. Ljudi su zaista postali kao “teletabisi”. Oni ne čuju, ne vide. Nešto im napišeš – oni preskoče. Sve se teže komunicira i svako ima svoju definiciju nekog pojma, bilo da je to pravda ili nepravda, na primer. Svako sve tumači na neki svoj način, često iskrivljen. Zavisi i iz kog vremena ko dolazi, pa u odnosu na “svoje vreme” tako i tumači neke stvari. Ne znam kuda to vodi jer sada imamo audio-poruke, dopisivanje, razgovor i viđanje, pa se u tim procesima i preskoči nešto od toga. Mreže postaju nerazumljive. Ako kreneš da tražiš nekog prijatelja, mreže ti često za prijatelje nude neke ljude koji ti uopšte nisu prijatelji. Zapravo, otežava ti to sve. Eto, to je jako zanimljiv kontrast koje se zove “društvena mreža”. Nekoj mojoj generaciji to nije baš ni jasno, ni svojstveno, tako da nemamo neki odnos prema društvenim mrežama i prema ljudima koji se tamo pojavljuju. Ako bi se Facebook ugasio, čitava jedna generacija bi mogla jednostavno da umre, jer neće postojati način da dođu do nekih ljudi zato što u stvarnom životu vlada otuđenje. Društvene mreže su složenije za razumevanje i funkcionisanje. Kontra su onome čemu treba da služe, a to je da budu društvene mreže koje služe da se ljudi upoznaju i povežu. O Tik-Tok-u da i ne govorim. On ne nudi baš ništa od toga. Sve se na kraju svodi na to da ustaneš ujutru, provedeš 10 minuta čitajući vesti, odgovoraš na komentare i objave na društvenim mrežama, i onda odjednom shvatiš da nema života. Ako ne ideš na neki posao, ti si gotov. Nemaš šta da radiš celog dana, a ne možeš da igraš karte sa ortakom jer je njemu to “prevaziđeno”. Ja, na primer, volim društvene igre. Mnogo toga je tu dobroga i značajnoga. Ne koriste se bez razloga u staračkim domovima. Analogni društveni život – toga više nema! Život se pretvara u svega nekoliko stvari: posao koji oduzima ceo dan ili robovanje poslu, i sat-dva koji se provedu na društvenim mrežama u digitalnom svetu. Robovanje poslu se sastoji u tome da budeš plaćen za nešto gde neki drugi ne žele da poture kičmu (mentalno ili fizički), a ekran je postao tačka broj 2 u našim životima, u vrhu prioriteta. Spavanje bi bila treća stvar, ali i to je danas upitno, jer ljudi često ni to ne postižu. Četvrta stvar je “šoping”, i možda teretana kao peta stvar. Porazno je za čovečanstvo da im se život svodi na 4 funkcije: ekran, spavanje, šoping i posao. Da li je moguće da smo do toga došli i da mi nikakve druge sadržaje ne možemo da u životu imamo? To je nešto što me rastužuje.
alxspirit: To nas vraća na moje prvo pitanje, vezano za “Stereoporozu”, u smislu da se to prenelo i na muziku. Da li bi se poruka naslova “Stereoporoza” mogla protumačiti i u kontra-smeru – “Vratite se osmišljavanju novog kvaliteta”?
Voodoo Popeye: Teško da će se išta vratiti na neke 70-te godine koje su po meni vrhunac nečega što je čovek stvorio, nakon čega sve kreće na dole. Ako je nešto svetovno napravljeno, onda su to bile te godine. Ako je bilo neke opuštenosti, onda je to bio vrhunac toga. Posle toga sve nekako gubi smisao i počinju da se pojavljuju neke vesti i strahovi o mogućim ratovima. “Devedesete” već znamo, pa ne moramo posebno i o tome. Dakle, kao što sam maločas rekao, to je ta “đavolova rabota” koja je tu da okupira ljude, po mogućstvu da ih sa što manje stavki okupira: spavaj, radi kao rob, zuri u ekran i idi u šoping – i na kraju će to sve spasti možda na jednu stvar za koju nisam još siguran šta će to biti. Totalna degradacija čoveka, njegovih mogućnosti i njegovih funkcija. Nažalost, ljudi ne mogu da se odupru tome, jer generalno robuju nekim interesima koji su ponajviše materijalne prirode. Tu je i taj pomenuti telefon/ekran koji je tu da se ponešto od toga materijalnog i ostvari, a ne da posluži nekoj drugoj svrsi – ali negde pomislim da je došlo i do zasićenja tom digitalizacijom, i da bi tu ljudi mogli i da se osveste nekako i da shvate da pored ovih par stavki koje rade, da ih taj digitalni svet baš i ne usrećuje onako kako su oni možda želeli.
alxspirit: Šta nam možeš reći o autentičnom duhu Beograda? Kakva je to magija samog “zemunskog keja” i Beograda uopšte? Zašto toliko vremena provodiš na “zemunskom keju”?
Voodoo Popeye: U geografskom smislu je to jedna tačka gde sam rođen. Zemun baš i nije nešto bogat tim muzičkim dešavanjima. Osim tog kluba “Fest”, tu slabo šta ima. Na opštinskom nivou ima ponečeg, ali je to više kao neko prolazno mesto. Imamo Gardoš i kej. Imamo ta neka skrivena mesta po Dunavu. Imamo i tu neku arhitketkuru koja nam je ostavljena nakon Austrougarske. Nemamo McDonald’s na primer, a Borča ima, pa malo upoređujem te stvari i to koliko Borča više prati ta neka dešavanja. Ja nisam “čovek ravnice”. Ja sam tu proveo dosta lepog vremena, ali najviše zahvaljujući ljudima koji tu žive ili koji su dolazili sa strane pa sam ih ja vodio okolo i išao tim putevima da im pokažem taj Zemun. Kasnije sam počeo da shvatam da to baš i nije mesto koje pripada mojoj prirodi. Ja sam nekako više “planinski čovek”. Nisam za ta ravna mesta na mutnom Dunavu, nalik na scene iz filma “Poslednja Oaza” (1983) gde izranja neko ljigavo parče drveta na kojem sedi mokra ptica, a preko puta podšišani drvoredi. Nisam baš oduševljen što sam na takvom mestu. Ipak, svako mesto može biti dobro i može ti doneti svašta-nešto zanimljivo i korisno. U slučaju ravnice – fokusiran si na ljude na primer, gledano sa pozitivne strane. A onda u nekim godinama uhvatiš sebe kako nemaš sa kim da izađeš na kafu, pa izađeš sam i počneš da razmišljaš gde si i na kakvom si to mestu. Generalno gledano, Srbija je zemlja velikih lepota koju možemo da obilazimo kao turisti, ako imamo para da negde odemo i da nešto vidimo. Sva ta lepota zahteva sredstva. Ljudi se nekad na kraju zapitaju “šta imam od lepote koja iziskuje sredstva?”, i na kraju odu odavde. Problem je i u tome što imamo jako lepa mesta, a onda tu naiđeš na neke loše ljude, ili obrnuto. Imaš dobre ljude, a mesto te ne ispunjava nekom lepotom življenja. Nedostaje nam rad na tome da sve to uskladimo – ljudske odnose i vrednosti sa mestima na kojima živimo. Kada razmotamo i tu neku političku ideologiju, doći čemo do toga da je politika ku*va i da su političari prevaranti, itd. Problem kod ljudi je i u tome što oni žele da zadrže neke loše vrednosti i zato će glasati za nekog kako bi mogli da “muljaju i petljaju”. Oni zapravo moraju da promene kod sebe neke loše stvari, i tu sad dolazimo do onoga “kakav narod – takva vlast”. Kroz istoriju imamo te neke scene izletanja, da se pojavi neko ko je ispravan i kaže “možeš ti tu nešto da muljaš i da varaš, ali ćeš dobiti kaznu, pa ti sad vidi ako nećeš da se menjaš”. Ako polazimo od toga da bi ljudi trebalo da menjaju sebe, svoje vrednosti i loše postupke, onda treba neko da dođe i da kaže “okej, ne moraš, ali ćeš biti kažnjen, bićeš u zatvoru, život će ti se uništiti, pa ti nemoj da se menjaš”. Kada bi se tako nešto pojavilo, moglo bi da promeni ljude u tom smislu, pa da onda i oni na nekim izborima pronađu neku dobru varijantu, a ne ovako da kažemo “svi su loši, nemamo za koga da glasamo”. Vrtimo se u onome: “manje zlo – veće zlo”, a zapravo u početku bude manje, pa naraste, i tako u krug. Ljudi nisu tako dalekovidi i nemaju taj karakter da shvate i da kažu “neću ni manje, ni veće zlo!”.
alxspirit: Tvoji utisci nakon koncerta u Jagodini?
Voodoo Popeye: Odlično je bilo, stvarno! Jedan od koncerata sa jako dobrom energijom, sa ljudima koji su očigledno jakog kova i koji su pokazali jedan značajan respekt. Mi smo se trudili sa naše strane da odgovorimo na to, i sve u svemu, mislim da smo se svi zajedno dobro proveli. Da ne zvučim sada kao kliše – ali zaista je bila jako dobra energija. Možda je to neki duh koji se održao iz nekih ranijih vremena i koncerata. Taj duh vrluda ovuda možda i preko nekih generacijskih kombinacija i šema, sa kolena na koleno. Poznato mi je da u tom kraju (Jagodina, Ćuprija, Paraćin) ima i tih rokera koji će da dođu u klub ili da pošalju svoje dete. To je dobra formula za održavanje tog duha i te energije koja je potrebna čoveku, naročito u ovim vremenima kada pored toliko nametnutih sadržaja ti tražiš neki dobar kanal koji još uvek može da se nađe. Tako i ovaj klub (“Svitac”) ima jako dobru energiju.
Voodoo Popeye: Zvanična web-stranica (& shop), Facebook, YouTube, Instagram, X.
Reč autora:
Evo i nekih insjaderskih informacija za guštoljupce (bez odobrenja redakcije, pa možda i obrišu!): Radni naziv ovog naslova je bio: “Konverzezancije sa urbanim filozofom – Velikim predviđatorom stvari i mutnih globalnih kolotečina”, ali se urednik nije složio. Kaže mi: “Šta lupetaš ti?! Pišeš članak! Ne pišeš kolumnu!”. Onda mi je održao kratko predavanje o tome kako moram da poštujem novinarske forme i norme. Zaboga… Umoran od sastavljanja ovog intervjua i “uredničkih ratova”, požalih se sekretarici koja je tada bila jedina u prostoriji, i rekoh joj: “Vodite me da spavam, a ne rat!”. Nešto me je čudno pogledala. Malo posle toga, zove me urednik da dođem kod njega: “Kako se to obraćaš Mileni? Jesi li ti normalan?!”. Prolete mi kroz glavu da je možda nešto pogrešno shvatila… To može da se desi, posebno ako je mislila da joj persiram pošto nije bilo nikog drugog u prostoriji, iako sam ja mislio na redakciju, u množini. Divno, sad me je i to predivno stvorenje uzelo na zub. Uglavnom, rekao mi je: “Ako se ne sabereš, baciću te sa tog istog zemunskog keja u vodu!” (pazi, ne u reku – u vodu!, ccc). Meni instantno… istančano… pardon, istog trenutka kroz glavu prolete stih: “Zemunska je tuga pregolemaaa, bačen sam u vodu, a Popaja nemaaa!”. Prećutah mu tu misao i ljubazno mu se zahvalih na ponudi, a on podiže jednu obrvu i upita me: “Jel’ ti mene stvarno zavitlavaš?! Napolje! Do objavljivanja članka!”.
Fotografija: alxspirit | Video: YouTube/MKArtStudio
Datum: 4/5.7.2025. | Lokacija: Umetnički klub “Svitac”, Jagodina.
Budite uvek u toku i posetite/zapratite našu Facebook stranicu.
Za više fotografija i video materijala posetite/zapratite naš Instagram nalog.
Za više informacija o najavama novih članaka posetite/zapratite naš X nalog.
alxspirit 