Kroz Snove Sa Ksenijom Milićević

Ksenija Milićević je srpska akademska slikarka iz Jagodine. Rođena je 1992. godine. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Kragujevcu (odsek zidno slikarstvo) 2016-te godine u klasi prof. Jelene Šalinić. Master akademske studije upisuje iste godine kod prof. Slobodana Marinkovića. Ćerka je poznatog i rano preminulog slikara naive Predraga Milićevića “Barbarijena”. Imala je više kolektivnih i studentskih izložbi, a njena prva samostalna izložba je održana u okviru odbrane njenog Master rada prošlog leta (16.07.-08.08.2019.) u Zavičajnom muzeju u Jagodini pod nazivom “Snovi – Komunikacija sa sobom”. Tada smo za potrebe štampe uradili intervju čiji su delovi korišćeni za članak povodom njene izložbe, a sada nakon nešto manje od godinu dana objavljujemo njen intervju u integralnom obliku, u digitalnoj formi.

alxspirit: Reci mi nešto više o tvojoj izložbi koja je otvorena pre par dana (16.07.2019.) u Zavičajnom muzeju u Jagodini, i o tvom „master radu“. Koje su tvoje impresije i da li je bilo teško?

Ksenija: Što se tiče stvaranja mojih radova, bilo je i uspona i padova. Trajalo je dugo. Imala sam jednu veću pauzu nakon koje sam krenula ponovo u akciju, a onda sam nekako krenula uzlaznom putanjom; a što se tiče same izložbe, posećenost je bila odlična, i sve je prošlo i bolje nego što sam se nadala.

alxspirit: Kako je protekla odbrana „master rada“ i kako si se osećala posle kada si dobila „desetku“?

Ksenija: Iskreno, očekivala sam da dobijem „deset“. Bila sam zadovoljna svojim radom. Bila sam samouverena. Profesore poznajem tokom celog svog školovanja na Fakultetu i na „masteru“. Imamo odličnu komunikaciju, radi se u malim grupama. Dovoljno se dobro znamo, tako da nisam pred njima imala neku tremu. Otprilike sam znala i ko će šta da mi zameri ili koje pitanje da mi postavi, tako da je ta odbrana prošla takođe dobro. Ocenu, kažem opet, koju sam dobila; nju sam i očekivala, na neki način… A nije mi ni bila, zapravo, previše bitna. Nekako sam to više doživela kao formalnost koju mi moramo da završimo.

alxspirit: Reci mi nešto o alternativnim formama slikarstva.

Ksenija: Ja sam upisala „zidno slikarstvo“. To sam i završila. Međutim, na „masteru“ sam se više posvetila, konkretno, klasičnom slikarstvu, slikanju na platnu, i eto, slikanju na pleksiglasu gde uvodim i neke nove materijale kako bih dočarala celu tu snoliku formu. Ne izučavam dalje toliko zidno slikarstvo. Ne bavim se time. Više sam posvećena klasičnom slikarstvu, samo što sebi dopuštam da u celu tu priču unesem nešto novo. Naravno, sve se to već videlo i koristilo, ali ja samo pokušavam da pronađem „svoje“ materijale za rad.

alxspirit: Kako prevodiš snove na platno?

Ksenija: Za svaku sliku imam drugačiji pristup. Ne pristupam svakoj sceni na isti način. Neke slike su konkretne scene iz mojih snova. Naravno, posle i putem razuma, ili zbog likovnosti, nešto oduzmem i dodam, a neke slike radim skroz podsvesno i one nisu konkretne scene iz sna, već pokušavam da san, koji predstavlja naš nesvesni deo, prevedem u sliku na taj način da iz sebe izvučem ono podsvesno, bez obzira da li sam to sanjala ili nisam. Sve zavisi od slike. Nekada me povuče možda neki motiv koji vidim u prirodi, koji nema konkretno veze sa snom. Nekada iz podsvesti izvučem nešto što mi se ranije desilo, ili što sam nekada možda videla, upamtila…

alxspirit: Primetio sam da je „šuma“ glavni motiv. Reci mi, zašto šuma, i šta šuma predstavlja i simbolizuje kroz tvoj rad?

Ksenija: Ja „šumu“ doživljavam kao jedan od najjačih simbola podsvesti, i uopšte, šuma mi je oličenje celokupnog psihološkog života čoveka, jer u šumi postoji apsolutno sve što postoji u našoj psihi. Postoji taj mračni deo. Postoje stabla koja su stamena. Postoje stabla koja su dosta stara. Postoje ona mlada. Postoji dosta svetlosti. Česte su igre tih kontrasta, svetlosti i tame. Tako ja doživljavam i svoje biće; ali se sa druge strane šuma javlja i u mom „razumnom“ životu. Istraživala sam prirodu uporedo sa svojim snovima i sa svojim podsvesnim. Želela sam da budem u kontaktu sa prirodom i sa šumom, i to se sve nekako stopilo u istu priču. U šumi je, naravno, jedan od glavnih motiva drvo; a drvo je interesantno i zbog toga što je jako, a sa druge strane je i krhko. Može da traje vekovima, decenijama, ima korene… Koreni idu u zemlju, u našu podsvest, u našu prošlost, dok krošnju doživljavam kao našu nadgradnju, kao nešto što smo naučili i stekli, kao našu težnju ka Suncu i svetlosti.

alxspirit: Koliki uticaj je na tebe imao rad tvog oca koji je ostavio dubok trag u domaćem (i internacionalnom) slikarstvu?

Ksenija: Na prvi pogled, možda bi ljudi rekli da nema nekih sličnosti, ali na mene lično je on kao ličnost, kao i njegov rad, ostavio dubok trag. On mi je uvek potencirao da budem iskrena u onome što radim, i to je najjači uticaj koji je on ostavio na mene. Ja se uvek trudim da radim iskreno, zato i izučavam svoju podsvest i svoju prošlost; i ne samo lično, već i celog kolektiva, celog čovečanstva, ili celog Univerzuma, iz tog prostog razloga što težim ka iskrenosti. Mi nemamo mnogo slične motive, ili taj likovni pristup slici, ali ja donekle i vidim neku sličnost u ekspresivnosti, u neobraćanju pažnje na neke stvari na koje slikari često obraćaju pažnju, kao što je, na primer, vrlo često anatomija ili konkretan prikaz realnosti i stvarnosti, i ja više težim da nađem svoj doživljaj svega toga, svoj doživljaj okruženja, oko mene i u meni.

alxspirit: Tvoja izložba je bila tematska i jako lepa. Reci mi, koji su planovi za neke buduće izložbe; da li će tematika ostati ista, ili planiraš da uvodiš i neke nove forme?

Ksenija: Iskreno, mislim da će se ova priča nastaviti zato što osećam da sam tek na početku, da još mogu i moram da istražujem. Tu ima dosta materijala za rad. Neke stvari će se sigurno promeniti. Planiram da uvedem i nove materijale, naročito one iz prirode. Planiram da još dublje uđem u srž sebe, u srž nesvesnog; i konkretno, ako je priroda u pitanju, da uđem, recimo, još u srž same kore drveta, samog značenja i šume, i svetlosti, i onog mraka… Sigurno će tu biti dosta prostora za napredak i dosta prostora za menjanje u tom nekom likovnom smislu, ali što se tiče same te tematike snova i izučavanja arhe-tipova i simbola nesvesnog dela, mislim da ću još godinama ostati u tome.

alxspirit: S obzirom da se držiš određenih tema i određenih filosofskih aspekata, prirode dualizma i sličnog – da li je čitav tvoj dosadašnji rad neka vrsta „konceptualne umetnosti“?

Ksenija: Može da bude. Za sad postoji naznaka ka tome i mislim da će otići u tom smeru, samo mi treba još vremena, treba mi još rada, treba mi još znanja, i još više hrabrosti i slobode da uđem u sve to. Imam utisak da svakom narednom slikom idem korak dalje što se tiče te slobode, i ne mogu tačno da zamislim, i ne bi trebalo uopšte da zamišljam, taj krajnji produkt, ali mislim da postoji neka mogućnost da odem u tu neku „konceptualnu umetnost“, da odem još više u tu simboliku i u samu filosofiju umetonosti, nego što to sada radim.

alxspirit: Kako kao mlada umetnica tumačiš ono što se nekim umetničim žargonom zove „umetnost autsajdera“?

Ksenija: Pošto je i (moj) otac bio „autsajder“, mene to privlači i volim ceo taj pravac umetnosti. Privlači me i zato što sam odrastala i bila u kontaktu sa tim „autsajderima“ i sa „naivcima“. Mislim da su to hrabri ljudi koji ne prave kompromise i mislim da umetnost ne treba nikada da pravi kompromis sa okolinom; da treba da bude ono što jeste, da treba da predstavlja ono što jeste, da se odupre vremenu, da se odupre nekim modnim trendovima.

alxspirit: Da li se, zapravo, prava umetnost i sva suštinska filosofska pitanja dešavaju upravo na nekim granicama margine?

Ksenija: Vrlo često jeste tako, jer umetnici su, opet kažem, hrabri ljudi koji imaju potrebu da istražuju, koji imaju potrebu da stvaraju; i možemo da napredujemo samo na način gde mi prelazimo neku granicu. Neko možda i napravi neku grešku, ali bez rizika ništa ne može da se napravi i nemoguće je napredovati.

alxspirit: Imaš li neku sliku koju bi izdvojila za ovaj intervju, u smislu da kažeš nešto interesantno o njoj, iz tvog ugla?

Ksenija: U suštini, većina slika ima interesantnu pozadinu, interesantnu priču. Za neki sledeći intervju bih ostavila „Put ka Crnom Vrhu“, a za ovaj intervju bih izdvojila „Sećanje na goblen iz babine spavaće sobe (šta je iza zavese?)“. Ta slika nije nastala iz sna, nisam sanjala tu scenu, već sam je radila iz podsvesti. Nesvesno sam je radila. Uzela sam platno, bez razmišljanja, bez ikakve ideje, bez ikakve želje da bilo šta ja sad tu radim, ili da se dokažem… I onda sam krenula da slikam. Tu sliku sam, tako da kažem, završila, ostavila i ona je stajala na zidu u mom ateljeu. Ja sam je često posmatrala i stvarala mi je jezu, neki strah… Nemir se budio dok sam je gledala i bila mi je jedna od interesantnijih slika. I dalje je. I onda sam, u stvari, shvatila zašto se „plašim“ te slike. Imam pamćenje na goblen iz babine spavaće sobe koji je prikazivao neku devojku u baroknoj haljini koja sedi sama za stolom i uz sveću piše neko pismo. Iza nje je bila crvena zavesa koja je padala nadole i razdvajala se pri podu, a iza nje se nalazio mrkli mrak. Ja sam se uvek plašila od toga šta se nalazi iza te zavese i baka je uvek morala da sklanja goblen iza ormana kada ja dolazim kod nje. Ista ta emocija mi se javlja kada gledam tu sliku i na neki način, možda malo zbog tog mraka i zbog tih crvenih boja, me potseća na taj goblen i na tu emociju koju inače nisam osećala bez razloga u životu često.

alxspirit: Diplomirala si u klasi prof. Jelene Šalinić na Fakultetu primenjene umetnosti u Kragujevcu. Šta nam možeš reći o svom iskustvu sa njom?

Ksenija: Kada sam upisala Fakultet, ja iskreno nisam znala mnogo toga o slikarstvu. Jelena je odličan profesor i njoj mogu da zahvalim za mnoge stvari jer je uvek bila posvećena studentima. Uvek je imala želju da idemo napred. Čak je i sada donela jednu knjigu i pokazala mi je na izložbi, i preporučila da je pročitam. Knjigu je pisao Dejvid Linč koji se isto bavi snovima i crpi ideje iz snova. Uvek nam je bila posvećena. Umela je da prepozna ono čemu ja težim, šta želim, iako ja to često nisam znala – često sam lutala. U jednom trenutku je bilo malo teže da nadjemo komunikaciju jer ja nisam mogla uvek da je razumem, ali na kraju smo pronašle odličnu komunikaciju. Ona je ostavila jedan određeni trag na mene. Naučila me ja da moram mnogo da radim, da moram mnogo da razmišljam o tome što radim, da čitam, a da ne radim samo klasično „završavanje“ slike, već da moram da se posvetim njoj na sve moguće načine.

alxspirit: Hvala ti puno na ovom razgovoru. Želim ti puno uspeha u daljem radu. Nadam se novim izložbama.

Ksenija: Hvala.